Основни изазов у преносу енергије је „како смањити губитке“. Према законима физике, губитак струје која пролази кроз проводник је директно пропорционалан квадрату струје (П_лосс=И²Р). Да би се смањили губици, потребно је или смањити отпор (згушњавањем проводника, што је изузетно скупо) или смањити струју. Међутим, струја је обрнуто пропорционална напону (П=УИ). Под претпоставком о константној снази, повећање напона може значајно да смањи струју-ово је основна логика високонапонског-преноса енергије.
У овом тренутку, кључна разлика између наизменичне струје (АЦ) и једносмерне струје (ДЦ) постаје очигледна: наизменична струја може лако да подиже и снижава напон помоћу трансформатора, док ДЦ не може то ефикасно да уради дуго времена.
Електрична енергија коју производи електрана (обично око 20 кВ) може да се повећа до ултра-високих напона од 110 кВ, 220 кВ или чак преко 1000 кВ помоћу трансформатора за повећање{5}}. Када се преноси на велике удаљености путем далековода, струја се компресује на изузетно низак ниво, а губици се контролишу у прихватљивом опсегу. Након што дође до корисника, напон се даље снижава помоћу трансформатора-наниже на 220В (цивилни) или 380В (индустријски), чиме се обезбеђује безбедна и практична употреба опреме.
Инхерентна слабост једносмерне струје (ДЦ) лежи у сложености конверзије напона. У раним данима недостајали су ефикасни трансформатори једносмерне струје. Да би се постигао висок{2}}напон једносмерног преноса, регулација напона је морала да се спроводи преко сложених механичких уређаја или скупе електронске опреме, која је била не само скупа већ и далеко мање поуздана од трансформатора. Овај наизглед једноставан „проблем трансформације“ директно је одредио доминантну позицију наизменичне струје (АЦ) у електричној мрежи.
На крају крајева, електрична мрежа бира наизменичну струју (АЦ) јер савршено решава основне захтеве преноса енергије „великих-размера, на велике{1}}раздаљине и ниске{2}}цене.
